U šta se ovaj suri svet izrodio otkad smo ga fiksiranog ostavili u zadnjem kadru našeg prošlog filma – ovako bi se možda moglo sažeti opsesivno pitanje filmskih autora na 23. Festivalu. Zemljina lopta zavidno je uznapredovala u obilju patoloških procesa: ona sad podseća na umorno, bolesno lice kanibala u krupnom planu (koje je lajt-motiv uzbudljivog francuskog dokumentarca Kaniba). Dobro, ući u meditacije i sentimente jednog monstruma – no, nije li podjednako izazovno pratiti neku francusku ili rusku porodicu danas, kako se, pod blagotvornim dejstvom zrgtačkog, neoliberalnog koncepta sveta i čoveka, pretvara u zverinjak i gladijatorsku arenu (u filmovima Hepiend, Bez ljubavi i Starateljstvo)? U takvom miljeu, ljudski život nadrealan je i košmaran kao i sama smrt – u šta nas maestralnom režijom uverava priča o apsurdnom plesu junaka sa sudbinom u izraelskom Fokstrotu.

Zato ni festivalsko obeležavanje 1967. u jugoslovenskom filmu nije tek rutinska godišnjica ili nostalgično prisećanje na „Periklov vek“ ovdašnje kulture (kako bi rekao Živojin Pavlović). Jugoslovenska i srpska celuloidna ’67. beše poetska uvertira za istorijsku 1968. – tu poslednju pravu revoluciju nade da bi ovaj svet mogao postati bolje mesto za život svih. Otuda čežnjivi pogled ustreljenog Džimija Barke koji nas, stilizovan, posmatra sa ovogodišnjeg plakata, možemo tumačiti i kao pogled na izgubljeni raj ljudske slobode, bratstva i jednakosti.

Savremeni autorski film crpi teme i energiju iz svakodnevnog života, sveta koji okružuje autore, društvenih okolnosti i fenomena koji određuju njihove živote, živote njihovih bližnjih, kao i sredine u kojoj žive.Film Andreja Zvjaginceva „Bez ljubavi“ se bavi razvodom dvoje ljudi, a u stvari govori o sebičnosti, emocionalnoj otupljenosti, gubitku svakog odnosa sa bližnjima, a samim tim i sa samim sobom. O jednoj velikoj praznini u kojoj živi ili bolje rečeno samo egzistira savremeni čovek.Sličnom temom se bavi i francuski film „Starateljstvo“ Ksavijera Legranda, u kome netrpeljivost bivših supružnika klizi i nemilosrdno gradira u stravično nasilje.„Hepiend“ Mihaela Hanekea govori o raspadu savremene porodice, o otuđenosti, nerazumevanju i nemogućnosti komunikacije.Dokumentarni film „Kaniba“ radikalno autorski i etički, predstavlja bez moralisanja portret jednog kanibala. Čoveka bez kajanja i bez kazne.„Čovek od integriteta“ iranskog reditelja Mohameda Rasulofa se bavi svetom u kome ili si jagnje ili si vuk. Film govori o čoveku koji od žrtve postaje dželat.Nemački film „Vestern“ je epizoda iz života nemačkih radnika na jednoj maloj hidrocentrali u bugarskoj provinciji, o njihovoj nemogućnosti da ostvare odnos sa lokalnim stanovništvom, o sličnostima, ali i razlikama koji tu komunikaciju čine nemogućom. O predrasudama koje proizvode jaz, mržnju i nepripadanje.O nepripadanju govori i „Kentaur“ Aktana Arima Kubata, a o usamljenosti i voajerizmu koji proističe iz te napuštenosti „Mraz“ Šarunasa Bartasa.I tako, gotovo svaki od filmova ovogodišnje selekcije govori o otuđenosti, predrasudama, nemogućnosti ljudi da opšte, sebičnosti, emocionalnoj praznini, samoći koje ni sami junaci nisu svesni. Autorski film ima odgovornost da se bavi društvenim problemima i pojavama, filozofski, poetski i angažovano.Potrebu i radoznalost da se bavi stanjem ljudske duše.A današnji filmski autori to i čine, stavljajući pred nas veliko i važno pitanje današnjeg sveta. Da li je dijagnoza savremenog čoveka bez empatije, bez ljudskosti, bez bliskosti, bez ljubavi